"Ne znam iz kog vremena me odmeravate pogledom i tumačite ono što pokazujem? Znajte, vaše i moje – to nije isto. Meni se bez pogovora veruje. Ja sam istina prema kojoj upravljate svoje obaveze, svoje živote. Ono što pokažem, to vam je. Vi prolazite i nestajete, a ja ostajem. Dugo sam ovde, na gornjem Bastionu Svetog Luja prkosim. To je najmoćniji bastion na Tvrđavi, a ja sam ratni plen. Možda sam okupan krvlju, a možda i nisam? Ako jesam, praštajte. Bilo je protiv moje volje. Ne može se reći da me ljudska krv ne dotiče. Naprotiv, guši me. Neprestano. Ona čuvena Marija Terezija volela je da deli poklone. Tako sam i dodeljen ovoj Tvrđavi u Petrovaradinu. Ako mi je dozvoljeno da procenim, ima tome oko sto godina. Služim se varkom. Nešto u mojoj srži postavljeno je naopako u odnosu na moju sabraću. To je samo skretanje pažnje, tako skrivam svoje tajne. Iskreno, imam odvajkada čudne moći za koje niko ne zna. Da prodrem u svaki kutak, u svaki dom. I onaj bogati na glavnom gradskom trgu, ali i u one trošne kućice pored Dunava gde živi sirotinja. Osetim svačije nemire, čula su mi poput oštrice noža tek skinutog sa tocila. Naopake kazaljke su ipak moj najveći ponos, moja najomiljenija maska. Da znaju oni što na dve noge nabadaju okolo u kakvim sve zabludama žive, ne bi se toliko prsili i dizali nos! Opet padam u vatru iako sebe često ubeđujem da nema potrebe za tim. Кako i ne bih? Potcenjuju me i olako shvataju. Samo sam im atrakcija kojom se hvale. Prave od mene cirkus. Naravno, mnogi će vam reći da me cene, da sam im drag. Pola onoga što čujem o sebi, bacim u vodu. U ovu silnu vodu ispod mene. U suštini, prilično sam vragolast i ništa mi ne promiče. Pod mojom stamenom senkom mnogo se toga zbilo i zbiće se. Upravo ovih dana svedok sam čudnih pojava u varoši preko puta Dunava. Odnedavno, neke se prikaze tamo javljaju, naročito noću kada se pozornica sa one strane reke ispuni čudnim likovima. Mogao bih vam pričati o tome naširoko.
Noćni stražari, sa fenjerom u ruci, prolaze svake večeri ulicama. Zimi u devet, a leti u deset. Nemaju nameru da varoškom dobošaru oduzmu hleb, samo rade šta im je naređeno. Duvaju u rog i viču. Tekst njihove vike građani znaju napamet. Magistrat grada Novog Sada šalje na ulice noćne stražare jer došlo je vreme da razbojnici caruju. Sa prvim mrakom kreću i pljačkaju. Pošten svet se u tajnosti stidi, i ćuti. Istina, poniženo poštenje ponekad zavapi u sebi. Кakvog li naopakog vremena! Ti razbojnici, ljudi tame, umesto da trunu u apsanama, postali su zvezde javnog života. Njima se dive, o njima se prepričavaju priče, kako na otmenim mestima, tako i po najzabitijim kućercima. Jedan takav kućerak ima svoje muke za koje nikoga nije briga. Mala drvena kuća u blizini krčme na lošem glasu, koja je jedno vreme bila stovarište, služi sada kao dom. U njemu dečak, sklupčan na krevetu, greje prohladna stopala i kaže u sebi: „Blago onima u Dunavskom sokaku, oni ovu viku ne moraju više slušati.“ Dunavski sokak prvi je dobio fenjere, pravo ulično osvetljenje kakvo Novi Sad još nije video. Razbojnici bi u svojim pohodima trebalo da zaobilaze taj sokak pun trgovačkih radnji. Međutim, ove hiljadu osamsto četrdeset i osme, još veća opasnost od razbojnika nadvija se nad Dunavskim sokakom i nad celim gradom. Izbili su nemiri kojima su nadenuli neobično ime – revolucija. Počinju i prvi oružani okršaji, broje se i poginuli na svim stranama. Samo, to i nije ništa novo. Za svaku ideju oduvek se prinosila topla crvena tekućina iz ljudskih utroba.
Misliti da dečak od dvanaest godina, kao što je bio on, ne zna šta se dešava u ovom vrtlogu? To je ludost u koju ne treba verovati! A svi oko njega u to veruju, skoro svi."
コメント