"Obično se sunce još ni ne pomoli iznad komšijskog krova, a Jovan bi već uveliko bio budan, u poslu. Tog septembarskog jutra godine 1885. nije bilo tako. Nekakav čudan umor pritiskao mu je čelo i nikako glavu da digne. Po koji zrak sunca tek se pomalja, zaslepljujući i muteći pogled, a on još leži kao omamljen. Ta nadolazeća svetlost nije više bila radost, kao nekada, pre bolnog loma u njegovom životu. Svetlost je sada samo sećanje, znak onog prošlog, lepšeg. Ustao je nevoljno, bez predstave čime ispuniti dan što je pred njim. Jedna značajna vodilja njegovog doskorašnjeg života, kako je svaki dan dar koji treba iskoristiti i ceniti, danas nije predstavljala gotovo ništa. Iako je leto već izmicalo i približavao se period godine koji je najmanje voleo, nije previše mario za to. Svejedno mu je, sasvim, samo da sunce što brže pređe svoju putanju i utone u krošnju mladog oraha. Mislio je da će mu noć doneti smirenje i odagnati reči koje mu tutnjaju u glavi, još od sinoć, kada mu ih je sasuo u lice čovek kojeg je smatrao prijateljem. Te reči pretile su da preliju čašu njegove nepokolebljive naivne predstave o životu i svetu. Postajao je i sam svestan toga. Čuje razgovor u prednjoj sobi, Milena i Stojan nešto raspravljaju. Nije valjda da ga njegova Milena kori za ponašanje od juče. Njagova žena nikada nikoga nije ružila, niti kome ružne reči rekla. Najednom, glasovi se utišaše. Nešto kasnije, kada je uspeo da otežalu i bolnu glavu podigne iz postelje, žena mu je saopštila da su se ona i Stojan dogovorili da odu u Bosnu i obiđu grob Stojanove žene Danice. Brzo i ćutke spremili su se za put. Da li zbog onih vatrenih reči koje su planule između njega i Stojana, ili zbog toga što je znao da će se već sutra vratiti, Jovan se nije čestito ni pozdravio sa ženom i njihovom ćerkicom koju je Milena povela sa sobom. Sunce se provlači kroz prozirne oblake, a oni odlaze ispraćeni Jovanovim odsutnim pogledom koji ne sluti ništa.
Većinu savremenih čitalaca, željnih da jednoga dana i sami postanu pisci, poprilično brzo napušta ta želja kada, čitajući mnoštvo književnih dela, umisle da je već sve napisano i rečeno pre njih, te nema svrhe pokušavati pisati jer se nema šta novo reći. Takav utisak, uistinu, stiče svaki ozbiljniji čitalac koji i nema ama baš nikakve literarne ambicije. Jovan takvih problema i nedoumica nije imao jer praktično ni jedno književno delo, osim delova Svetog pisma i nekih crkvenih tekstova, nije imao prilike da upozna. Čuo je on da tamo negde, u dalekom, nepoznatom svetu ima puno učenih ljudi koji pišu knjige prepune mudrosti, ali to njega nije opterećivalo. Zato je Jovan bio čist, neispisan list hartije, slobodan da se ne osvrće na prošlo i tuđe, rasterećen straha da će nečije misli da ponavlja i krade. Nije strahovao da će se neko od mudrih glava podrugljivo nasmešiti mestimičnoj sentimentalnosti redova što ih on niže jer se to ne uklapa u modernu igru reči koja je uvek na ceni kada nastupi bezizlaz od nazovi pisanija. A kamoli da je razmišljao kako će se neki od knjiških moljaca punih znanja nasmešiti staromodnosti i možda istrošenosti njegovih misli, ili se pak neće ni osvrnuti na porod njegove duše. Da je to i znao, ne bi im zamerio jer zbog njih to nije ni stvarao u svojoj glavi."
コメント